Новости

СЛАВСКИ ОБИЧАЈИ- У име и част заштитника дома (2.део)

Обичај је да домаћин, из поштовања прво према свом свецу, а онда и према гостима, заједно са својом домаћицом двори — не седи, већ угађа, услужује, трудећи се да атмосфера буде што свечанија. Томе доприноси и богата трпеза, иако је славу важније прославити у слози и скромније него раскошно и без мира и љубави. Важна је порука и пример који се тога дана даје понашањем према ближњиима, па се зато са стола издвајају колач и свећа, а у неким крајевима и жито. На дан славе, домаћин носи колач у цркву, где свештеник просеца колач, помињући имена свих из дома који слави. Колач се пресеца и код куће и носи огромну симболику, посебно зато што се прелива вином, које је, у пренесеном заначењу, крв Христова. Четвртина колача се даје свештенику, четвртина домаћици, а остатак гостима.
О светости овог дана говори се у „Етнографском зборнику“, који садржи обреде и обичаје нашег народа: „И најгори сиромах треба да прослави своје крсно име, макар продао какво живинче или друго што из куће, те купио ракије (ако своје нема) и остало што му ваља.“ Између овилх старинских ставова и помодних богатих софри при којима губимо идеју о томе шта прослављамо, треба наћи равнотежу. Треба се радовати и поносно и достојанствено славити, али бити хришћански одмерен и скроман.

Слика може припадати храна и у затвореном

Поред славе породице, у нашем народу постоје и славе које важе за читаво насеље или место. У питању су оне које прославља локални храм и сви парохијани, који би требало да тога дана присуствују литургији,литији (хода се око цркве, уз ношење барјака). Неко од верника (парохијана) се јавља да узме колач, при чему добија четвртину пресеченог колача. Он је тај који ће славити славу следеће године, уз пресецање колача и помињање имена чланова његове породице, чиме им се доноси здравље, љубав, берићет и заштита.
У Србији поједина места славе своје свеце и то су заветине, преславе или прислужбе. Тада свако из села слави одабраног заштитника читаве заједнице, а свака кућа има госте који долазе као и на славу коју породица слави засебно, појединачно.
С једне стране, у последњих неколико деценија, порастао је број оних који славе и чини се да се враћамо традицији. Ипак, треба бити опрезан и одвојити оно што је помодно од оног што су наша вера и наслеђе, не изгубивши ни у једном моменту из вида сврху слављења. Време и свет се мењају. Зато је неопходно обраћати се сржи, а не формалностима, суштини, а не спољашњем јер духовност је једино што остаје у нама и што носимо са собом где год да кренемо.
А.С.
Извор фотографија:Printscreen Facebook

About The Author

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *