Градови СрбијеНовостиТуризам

Нестварна прича једног Параћинца који живи бајку

Иван Церовић из Параћина је, због љубави са интернета, пре 12 година решио да са једним кофером у руци срећу потражи на другом крају света. Кофер је залутао, али га срећа није напустила. Одштета због изгубљеног пртљага променила му је живот. Сада у Индонезији живи живот какав је као млађани радник једне параћинске кладионице могао само да сања.

Све је почело на интернету, где је, учећи енглески језик, размењивао мејлове са једном Индонежанком. Родила се љубав. После две године онлајн везе, решио је да спакује кофер и одсели се на други крај света.

„Било је пуно шокова, али неки који је остао урезан за вјеки вјекова јесте приликом обиласка њене фамилије, која је огромна, њен отац има деветоро браће и сестара – било је потребно да свако од њих дâ благослов да желе да приме странца у фамилију. Тако да је то било интересантно јер смо ишли од једне до друге породице и трудили се да на прави начин представимо нашу везу, да није то неки пуки хир, већ наш животни избор“, сећа се Церовић

Кад „буле“ крене да тражи посао

Тест породице своје будуће супруге је прошао, али је морао да прође и тест у друштву. Један „буле“, што је индонежански израз за странца, не може тако лако да нађе посао – чак и ако није избирљив.

„Сећам се када, након 500 послатих си-вија, коначно добијем позив и сав срећан одем на разговор у ‘Водени свет’ у Џакарти. При доласку тамо менаџерка пита: Иване, да ли Ви стварно хоћете да радите овде? А у том тренутку мени је само потребан посао и, да кажем, нека врста асимилације у Индонезији“, каже Иван.

Напомиње да је много лакше када странац који долази већ има обезбеђен посао, него да га сам ствара.

Кофер за којим не треба жалити

Излаз из безнадежне ситуације донео је позив са аеродрома.

„Кренете на пут, у ствари кренете у нови живот и наравно у једну торбу спакујете све што вам треба на том путу. Међутим, мени се десио тај пех да та торба никада није стигла у Индонезију. На крају је дошло до компензације од Џакарта ерпорт сервиса који је направио грешку и тај новац је био довољан за отварање агенције“, сећа се Иван.

Иако је искуство имао, јер је пре одласка у Индонезију радио у једној авио-компанији у Београду – почетак је био тежак. Локал у којем је агенција почела да ради био је, каже Иван, налик шупи.

„Локација на којој смо почели једноставно је била оно што смо могли да приуштимо у том тренутку. Да, било је проблема, било је и смешних ситуација да од звука кише нисмо могли да чујемо госта са којим телефонирамо, па смо говорили: Мислим да имамо проблема са везом, назваћемо Вас касније. Тако је то ишло у почетку“, говори кроз смех.

Подршка земљака, ветар у леђа

Од новог посла није могло добро да се живи, па се после неколико месеци повратак у Србију чинио као најбоља опција. Од те идеје, међутим, одустаје након разговора са једним нашим човеком којем је помогао да замени авио-карту.

„У то време сам био у очајној ситуацији, морам да признам, јер доћи у страну земљу, немати примања, имати породицу – било је тешко. Десила се ситуација да смо ми већ планирали да се вратимо у Србију, да кренемо тамо да живимо, међутим тај господин је дошао и док смо мењали карту, он ме је питао – колико дуго радиш овде? Ја сам рекао ‘ово је свега пар месеци стар посао’, а он је рекао ‘Аха, сад си у фази да хоћеш ово да затвориш. И у том тренутку је био шок – да, баш сам у тој фази“, сећа се Иван.

Тај разговор и реченица „Требаће ти времена да све ово доведеш у ред“ узвртели су мисли.

„Ја сам се са неком позитивном енергијом вратио кући, прошао кроз те уличице у крају, као и обично јавио се продавцима, поразговарао са полицајцима, прошао кроз капију, ушао у кућу и рекао сам у том тренутку супрузи – мислим да би требало још пар месеци да покушамо овде. И били смо у праву. Мислим да бисмо направили велику грешку да смо се вратили“, рекао је Иван.

Како се одужити за успех

У годинама које су уследиле показало се да није грешио ни тадашњи амбасадор Индонезије у Србији Семјуел Самсон, када га је на почетку пословања охрабривао – твоје време ће тек доћи.

Данас агенцију коју овај Параћинац води препоручују многе амбасаде из нашег региона, али и остала дипломатска представништва у Џакарти. Угостили су бројне познате личности, међу којима и званичнике из Србије, глумце, спортисте.

„Верујем да нема разлике да ли водите агенцију из, како смо већ назвали, шупице, или из локала из ког данас радимо. Верујем да бисмо ми успешно радили да се поново вратимо у шупу, јер поента целе индустрије је у услузи. Сматрам да оно што нас издваја овде јесте управо та врста услуге на коју су Европљани, да кажем експат, људи из иностранства који овде живе навикли у својим срединама. И то је оно што нас одржава на врху овде“, каже Иван.

Са поносом каже да данас у Индонезији живи свој сан. Оно што га је на прву лопту купило су људи. Њихова осећајност, позитиван став према животу, и поред тешких услова у којима живе.

„Из дана у дан се сужава листа ствари из Србије које ми недостају, јер гро мог живота је овде, моја породица је овде. Не могу да кажем да ми било шта недостаје, искрено то кажем… Уживам овде. Мислим да сам се као особа остварио у овој земљи и на томе сам јој захвалан и гледам начин на који могу да се за то одужим“, рекао је Иван.

Одвео и Црвену звезду

Један од начина био је да уложи у оно што представља будућност једне земље – децу. Зато је преузео власништво над кошаркашким клубом „Пегасус“ у којем тренира и његов старији син.

„Мислим да едукација, посебно у спорту, није на нивоу који ми имамо у Европи, у Србији нарочито… Видим да воле кошарку, обожавају. Знају наше кошаркаше, наравно прате највише НБА под утицајем Америке, али генерално воле тај спорт. Индонезија је прву кошаркашку лопту добила 1920. године из Холандије. Од тада је спорт заживео, међутим још увек није на високом нивоу. Видим да се и влада труди да подигне ниво квалитета јер је Светско првенство следеће године овде. Такође, наши тренери раде у Индонезији“, рекао је Иван.

Кошарка је начин и да повеже земљу у којој живи са земљом из које долази, па ће тако децу у Индонезији подучавати и тренери Црвене звезде, на међународном кампу који се одржава у јуну следеће године.

„За њих не значи пуно Црвена звезда, за њих значи Ред стар. За мене значи Црвена звезда. Кад чују име Ред стар наравно прва асоцијација је Србија, пар играча који су играли у НБА, укључујући Немању Бјелицу… Већина тренера на турниру који смо организовали је позитивно реаговала на промоцију кампа, јер знају да велики тим попут Црвене звезде има добру кошаркашку школу, што је њима у интересу да осете“, каже Иван.

Спорт тамо се, додаје, драстично разликује од спорта у Србији.

„Спорт у Србији може да се гледа као пут ка обезбеђивању егзистенције, овде је то више забава. Тешко је наћи клубове који тренирају више од два пута недељно“, рекао је Иван.

Шта би мењао

На питање да ли је и његов живот у Индонезији забава, или можда авантура, изазов – одговара:

„Изазов дефинитивно. Није забава, а одавно ово не доживљавам као авантуру“, каже Церовић.

Најизазовније је, истиче, балансирати.

„Између онога што јесте и онога што треба да будете, по питању културе, начина живота. Доћи из Србије и уклопити се овде захтева балансирање и јесте изазов, у многим ситуацијама је изазов“, каже Иван.

Ипак, на питање шта би мењао, кроз смех одговара: „Ништа“.

„Често себи поставим ти питање, шта бих мењао када бих могао да се вратим 15 година уназад… И онда, задовољан сам што немам прилику да мењам, јер сматрам да бих вероватно направио неку грешку да кренем из почетка. Тако да сам изузетно задовољан оним што имам овде“, закључује Церовић.

Извор: курир

PHOTO: SCREENSHOT

About The Author

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *