Тајна монаха код Варварина прави сапун који не садржи адитиве

Да би се направила добра основа сапуна потребна су ова три састојка: животињска маст, вода и жива сода.

Ако се у њега додају косово,палмино или рицинусово уље, руке ће сигурно бити чисте, али неће се сушити. Управо су индустријски сапуни са јаким мирисима и парфемисани течни детерџенти највећа опасност за руке.

„Сапун треба да опере нечистоћу са коже, а да је не оштети – руке већ имају природну масноћу која је чува“ – објашњава инжињерка пољопривреде Оливера Станојевић-Василов из Крушевца, која се бави производњом сапуна.

Ко производи сапуне у већим количинама, треба да крене на јесен, са првим хладним данима. Поступак прављења траје око месец дана. Маст, и то она тврда од старих свиња и лој, перу се водом, содом бикарбоном и дестилованом водом.

Монаси у манастиру Светог Луке у Бошњану код Варварина комбинују животињске масти и кокос, палмино и рицинусово уље. То чине тзв. хладним поступком, уз помоћ штапног миксера, како би убрзали процес сапонификације. Када се сапун излије у калупе, чека се 40 дана. Евентуални вишак соде се калцификује и када се претвори у калцијум карбонат-штете нема.

Најзахтевнији део посла је припрема материјала,односно прање свињске масти,говеђег лоја дестилованом водом у више наврата – преноси нам искуство монах Лука из манастира у Бошњану, где већ годинама производе природне сапуне.

За килограм масноће потребно је пет литара воде.

Сапуни могу да се прозизводу кроз два поступка, хладни или топли,али у оба случаја настају уз помоћ липида, односно масти или уља која подлежу хидролизи у базној основи, овај процес зове се сапонификација – износи технолог Милош Александрић из Крушевца.

Осим мириса попут лимуна, јасмина и руже, праве сапунџије не користе ништа више. Често сапуне уопште не боје, а сигурно не убацују адитиве. Након прања, мазање креме за руке није потребно.