Александар Стојадиновић – између медицине и сликарства, у потрази за лепотом природе
Животни пут др Александра Стојадиновића спојио је две наизглед различите области – медицину и ликовну уметност. Рођен је 1955. године у породици просветних радника. После школовања у Параћину, уписао је Медицински факултет, а потом специјализирао гинекологију и акушерство. У жељи за даљим усавршавањем у својој професији, завршио је и курс из цитологије у Београду.
Ипак, поред професионалног живота у медицини, Стојадиновић је своје слободно време посветио једној другој великој љубави – сликарству.
Његово озбиљније дружење са ликовном уметношћу почело је 1997. године, када је на ликовној колонији у Сисевцу упознао уметнички брачни пар из Русије, Сергеја и Ларису Шалајев. Дружење је временом прерасло у пријатељство, а управо тај сусрет показао се као важна прекретница на његовом уметничком путу.
Уследио је позив да буде гост својих пријатеља у Пензи, у срцу Русије. Тамо је добио прилику да се усавршава на Факултету ликовне уметности „К. А. Савицки“, у класи професора Сергеја Шалајева. Као круну тог боравка добио је диплому о завршеном курсу за професионалне сликаре.
То искуство оставило је снажан траг на његов уметнички израз. Од тада ствара у духу класичног руског сликарства, ослањајући се на традицију великих руских мајстора XIX века. Његов главни мотив је пејзаж, а најчешће ради техником уља на платну. Његов израз карактеришу поетски реализам и лирски интимизам.
„Од тада радим у духу руског поетског реализма који се ослања на традицију великих руских сликара из 19. века. Радим техником уља на платну, а тема су ми пејзажи и мртва природа“, каже Стојадиновић.
У његовом сликарству посебно место има природа. Завичајни мотиви, пејзажи и једноставни призори из окружења постају повод за трагање за лепотом која се често налази управо у ономе што свакодневно пролази незапажено.
Његов однос према природи можда најбоље описује реченица којом се води у свом стваралаштву:
„Природа је најбољи учитељ.“
Током година Стојадиновић је имао око 15 самосталних изложби, а излагао је у различитим значајним изложбеним просторима. Међу изложбама које посебно издваја су оне у Божидарцу, на Војномедицинској академији, у Скупштини града Београда и у Београдском етнографском музеју.
Поред самосталних изложби, учествовао је и на бројним ликовним колонијама и групним изложбама, настављајући да кроз непосредан рад и сусрете са другим уметницима развија свој уметнички израз.
Иако је највећи део свог професионалног живота посветио медицини, сликарство је за Александра Стојадиновића постало простор у којем може да застане, посматра и забележи оно што га окружује. Две области којима је посвећен на различите начине повезују пажњу према човеку, животу и свету који га окружује.
Данас живи и ради у Параћину, где наставља да се бави сликарством и да негује завичајне теме. Каже да су услови за ликовну уметност у Параћину генерално добри, а посебно издваја дружење са колегама сликарима које се одвија кроз ликовне колоније.
Тако је око уметности временом настала и неформална група колега са којима дели искуства, разговоре и љубав према сликарству.
Причу Александра Стојадиновића зато не чини само петнаестак самосталних изложби, боравак у Русији или диплома за професионалне сликаре. Она је и прича о човеку који је, уз професију којој је посветио живот, пронашао свој други простор слободе у сликарству – у пејзажу, завичају и природи.
У времену у којем се све брже пролази кроз свакодневицу, његове слике подсећају да лепота често није далеко. Понекад је довољно само застати, погледати и забележити тренутак.