ПОПИСНИ „ФИНАЛ ТАЧ“ У МОНТЕНЕГРУ – колумна Александра Грковића

Црногорска државна агенција за статистику МОНСТАТ објавила је после готово годину дана од одржавања пописа становништва, коначне резултате истих. Не зна се ко је више ишчекивао овај „финал тач“ статистичког процеса, грађани Црне Горе или грађани Црногорцима суседних држава, превасходно мислим на Србију наравно. Две су основне црте мониторинга овог процеса у земљама регије. Научна, методолошка, статистичка а наспрам ње друштвено-политичка као доминантна у експлоатацији резултата, на дневном, недељном интервалски дужем нивоу, али и на идеолошком ако се у резултатима трага за базичним истинама неког идеолошког стремљења.
Кренимо са анализом оног мање занимљивог аспекта, кафански и вашарски мање занимљивог, дакле научног аспекта.
Мој највећи утисак овог начина посматрања је онај да Црна Гора бележи благи раст становништва, што је издваја од држава у регији које се суочавају са драстичним смањењем становништва, а где штафетну палицу држе Хрватска и Србија, ако под регијом као модерно прихватљивим термином подразумевамо простор бивше Југославије. Када би се улазило у најфиније посматрање ове чињенице, уочило би се да за то није разлог фертилитет већ дубока динамичност и отвореност Црне Горе за демографску циркулацију како сопствених тако и иностраних држављана. Као доказ за ту тврдњу долази податак да су Руси доспели на пето место по етничкој лествици, дакле народ који није аутохтон на овом простору, престигавши тако Хрвате и Муслимане који то свакако у Црној Гори јесу. Ни чињеница да је фертилитет јача страна два мањинска народа, Албанаца и Бошњака, не обара ову поменуту тезу да се повећање броја становника десило управо због динамичне флуктуације становништва а не због фертлитета.
“Повећање просечне старости становништва у Црној Гори је забрињавајуће, посебно зато што је до тога дошло упркос досељавању млађег становништва из иностранства”, каже премијер Милојко Спајић, па се ова сада научна истина надовезује на првонаведену на коју се директно ослања али у негативну контру значаја. Спајић политички пробирљиво извлачи контексте њему и његовом покрету битне. Просечна старост пописаног становништва Црне Горе креће се око четрдесете године, мање од грађана Србије скоро 4 године, а грађана Хрватске скоро 5 година. Али север земље евидентно и рапидно стари што када се дода и чињеница исељавања из овог економски слабијег дела земље, доводи ову тему на пиједестал значаја.
Црну Гору није заобишла ни демографска урбанизација, проток становништва ка великим урбаним центрима, па тако скоро половина становника ове државе живи у три града. Подгорици, Никшићу и Будви. Тенденција присутна у свим земљама регије а у којој предњачи она ван СФРЈ опсега, Грчка, чијих 50% становника државе живе у басену главне метрополе Атине.
На етничкој лествици од најбројнијих нација у паду су Црногорци, Муслимани и Хрвати. У расту су Срби, Бошњаци и Албанци а тотални хит су Руси којих има преко 2% укупног броја становника и који су по том питању претекли Хрвате и Муслимане и сада се налазе на петом месту. Доста занимљив податак с обзиром да је од уласка Црне Горе у НАТО и тиме директној конфронтацији руским циљевима, за очекивати било да се овај елемент не надје толико високо на пописној лествици. Очигледно је велики број Руса дошао у Црну Гору у последњем таласу одласка антиратног становништва из Русије, а то је приликом почетка и трајања рата у Украјини. Талас који није заобишао ни Србију. Ту је потом и наставак монотеизације Бошњачког становништва. Муслимани су у паду, Бошњаци расту. За разлику од Србије где су по диктату из Сарајева и чувеног Свебошњачког сабора одржаног 1993. у Хотелу Холидеј Ин у Сарајеву, сви Муслимани (национална одредница из времена СФРЈ) постали Бошњаци без великих расправа, размишљања и довођења у питање тог процеса, у Црној Гори то није био случај. У Црној Гори још увек траје процес монотеизације овог народа и преливање из корпуса назива Муслимани у корпус назива Бошњаци, онај који се матично везује за Сарајево. Иако етнички ово становништво никада није дошло из БиХ већ је у питању аутохтоно становништво свог простора словенског порекла које је прихватило ислам под Отоманима. Запажање Зорана Дјиндјића из прве премијерске посете Новом Пазару после Петооктобарских промена 31.маја 2002.године у склопу акције “Србија на добром путу”.
На језичкој лествици српски језик је и даље најпричљивији у Црној Гори где је овај језик остао готово на идентичном процентном поену у односу на попис из 2011.године док је језик који је једини признат уставом, црногорски, и даље на другом месту али за готово 3% у паду. Српски језик се практично после два пописна процеса практично стабилизовао на 43-44%. Највећи пад српски језик је имао измедју пописа 2003. и 2011.године када је пао за 20% у националном лингвистичком захвату. Може се рећи да је лингвистички гледано режим Мила Ђукановића тада имао врхунац у десрбизацији Црне Горе док су остали врхунци, етнички, црквени, административни, општедруштвени варирали од догађаја до догађаја
Општи закључак научног дела, сублимиран за један текст читаоцу по обиму прихватљив, је да је попис спроведен на најбољи могући начин, и да је ово један од оперативно, логистички, методолошки свеукупно, најбоље спроведених пописних активности на територији еx YУ а после слома СФРЈ простора.дакле од 1991. године. Главни узрок за то јесте свакако био политички, тј онај који ниједној политичкој опцији у Црној Гори тренутно не даје могућност сувереног владања, и тоталне доминације као што је то био блок који је окупљао Мило Ђукановић а који се тако понашао све од пораза Момира Булатовића у дуалистичкој ДПС борби ономад деведесетих. Дакле наука је овога пута била ослобођена стега, мада не наравно стерилно. Посматрања и критике процеса је свакако било, а који су највише долазили од српског блока се једне стране, који се највише бунио на крају тог процеса, за дуго неизлажење података у јавност, те ДПС блока који се највише бунио пред почетак пописа те ломио у тези потенцијалнг бојкота пописа за шта су добили очигледне пацке од ино ментора да не иду толико далеко.
Политички дакле сви битни актери су изашли са помирљивим констатацијама самозадовољности резултата, и сагледавања из угла сопствених интереса.
ДПС блок констатује да нема великих померања у односу на попис из 2011.године, њима сада прихватљиве ситуације. То је велики помак у њиховом ставу, јер те 2011.године нису били задовољни пописом који је по плану требао да драстичње финишира српски елемент, који процес су наставили све до “туче” са Српском православном црквом” који их је и пред народом и пред ино менторима коштао прихватљивости управљања под начелима демократских процеса, те резултирао сменом, и падом са власти али који их је за награду и вишедеценијску послушност лишио лустрације коју све мање помињу сви актери нове власти.
Премијер Спајић и његов Покрет “Европа сад”, као и групација окупљена око УРА-е Дритана Абазовића наглашавају победу грађанског начела државе, у складу са својим идеолошким и практично политичким циљевима.
Бошњаци ликују због последње фазе финиширања етничке монотеизације неалбанског муслиманског становиштва.
И долазимо до нама у Србији најбитнијег политичког елемента, српског. Срби су задовољни порастом етничког процента, и задржавањем на првом месту лингвистичког. Онај верски који је више спајајућ од оба ова, некако не долази уопште у политичку реторичку примарност, као потребно доминантан, јер црквено питање је мање више решено договором у време Владе Дритана Абазовића. Јер колико год рецимо Милан Кнежевић крајње пацифистички позивао на помирење, и спуштања лопте спортски речено, и он сам је свестан да Србима тек предстоји борба која ће полако померати клатно Миловог инжењеринга десрбизације Црне Горе што је процес сам по себи тежак. Још је Милован Ђилас причао о Црној Гори као клатну које када се помери сувише као црногорству, гравитацијски почиње да пада и помера се ка србијанству и обрнуто. То је просто процес овог простора, вечита флуктуација контрирања доминатној манифестацији и осећају, и немогућност тоталне доминације једног над другим, закључује Ђилас пред крај свог живота када почиње више да анализира процесе у којима је и сам учествовао за време и после Другог светског рата. Но о Дјиласу и историјату помирења клатна црногорског бића и била на крају овог текста. Српски политички корпус у Црној Гори никада дефрагментиранији у смислу броја правних лица који заузимају овај политички простор, али са друге стране и веома монолитан у општем интересу заједничке борбе, већ открива свој следећи корак а то је промена Устава Црне Горе у којем стоји да је званични језик у Црној Гори црногорски. Сви аргументи су сада на страни те тежње српског политичког корпуса, али ће промена устава захтевати велику политичку умешност да се у оваквим бојама политичких странака у црногорском парламенту, нађе потребна већина за овакав корак. Српски блок и српски корпус су после више деценија подигли главу, и у координацији са СПЦ,али мањом употребом исте после Темељног уговора, као најважњим бедемом али и евидентном помоћи Београда што се за обичан свет може приметити кроз медијску подршку овим елементима, настављају сада већ библијску борбу за померање клатна, без могућности заустављања инерције истог, која мене лично подсећа на Сизифа и његов камен спотицања. Да је инерција тог клатна, сада метафизички речено, коришћена као позитвна енергија за формулисање Црне Горе само позитивних контекста, Црна Гора би, а не Србија, вероватно била матица српског народа око које се осаборујемо, истински модерно и квалитетно устројена. У том контексту сам Милу Ђукановићу увек замерао што као лидер није повео борбу против Слободана Милошевића за свеукупни српски интерес већ је себе ограничио само на Црну Гору. Но ко ће га више знати да ли то није смео, или да ли му је тако речено да мора. Било како било. Клатно је почело да пада од оног Монтенегро пола ка средини и питање је којом ће брзином и како се даље позиционирати. Хоће ли Црна Гора поновно бити једна од две српске државе или ћемо је делити на етнички федерализам или ће пак клатно негде и некада застати у неком моду нама сада немогуће предвидивом питање је сад. Наш чувени историчар и бивши политичар Чедомир Антић сматра да ако се Црна Гора не врати свом српском матичњаштву, да треба ући у етничку федерализацију исте и прављење неке црногорске Републике Српске. За мене крајње занимљив али и сценарио који ме помало плаши и који нисам сигуран да бих желео без да сам мегаломан.
Србија и Срби имају право на борбу за црногорски простор као свој матичан. Нису Срби једини народ који се играњем великих сила, и њиховим интересима исцртавањем мапа, не само српског етничког простора већ целог света, цепао на две или више матичних држава, да не причамо о недавању права на државу попут Курда. Исти случај се још увек дешава западу вернима, Грчкој и Кипру, Румунији и Молдавији. Ове прве је раздвојио империјални интерес Велике Британије, ове друге империјални интереси Русије. Нас су као мале Русе, и понајпре због тога, дефрагментирали Лондон, Берлин и Беч и они су нацртали по свом руху најпре аутономне Србију и Црну Гору па потом од 1878. као независне али физички одвојене, али српске, наглашавам српске, кнежевине Црну Гору и Србију. Када смо се, Србија и Црна Гора, у Првом балканском рату спојили у Санџаку, били смо на ивици рата са К&К монархијом јер је то било њима неприхватљиво, спојити физички две српске православне државе, увек по могућности блиске Русији том архинепријатељу запада. Када нас нису силом намилили сопственом интересу онда су нас ломиле политички перфидно у сменама како је ко од поменута три центра имао моћи и одлучности по овом питању.
И ту долазимо до апстрактног црногорског клатна из описа Милована Ђиласа.
Ако посматрамо само нововековни период државности, нама најближи и онај који се још увек рефлектује на модерне и актуелне односе, клатно је из мирујућег стања и позитивног биланса односа двеју српских матица у којем се Никола Петровић несебично и без сујете одрицао Михајлу Обреновићу престола само да дође до уједињења, дакле од деветнаестог века па све до 1913. покренуто у међудинастичким борбама Карађорђевића и Петровића за време Великог рата. Како то бива династички интереси су се прелили на народ, клатно поларизације црногорског етничког простора је покренуто и до данас га нико није зауставио. За то нам дакле нису били потребни ни Беч ни Лондон ни Берлин да нам стају на муку већ смо сами себе деградирали и то у ситуацији када смо као победници у Великом рату питање ових односа могли да поставимо у много бољем односу да не кажем како год смо желели. После Бјелаша и Зеленаша и Божићног устанка 1919. године клатно одлази ка србијанству. А онда под окриљем Другог светског рата и грађанског рата, те покушајима Секуле Дрљевића клатно прелази на страну монтенегризације и десрбизације овог простора. То исто Ђиласово метафоричко клатно Ђилас када од КПЈ добија моћ да формулише тамошње односе, помера ка црногоризацији, обезглављујући СПЦ непосредно после рата као носећи просрпски елемент Црне Горе. Он ће се због тога пред крај живота покајати, симболички тражећи да буде сахрањен по обичајима СПЦ те да му се на гроб стави православни крст а не звезда. Слободан Милошевић и млади лавови социјализма Момо, Мило и Свето враћају тај котач на српску воденицу да би га Мило поново калемио на Ђиласа, Секулу, и Краља Николу с’краја живота. Амфилохије поново пали усахлу ватру опстанка и диже српско питање као феникс из пепела а Кнежевић и Мандић уз пратњу младих лавова у лику Ковачевића, Дајковића, Милачића , и дувању у једра од стране Србије онолико колико иста сме а да се не замери западу настављају да гурају клатно ка природном положају, како ми то одавде из моравске Србије видимо преко Златибора и Дурмитора.
Србија је што због других, што због себе изгубила Бошњаке и део католика као део свог или ти свејужнословенског националног корпуса иако је било лингвистичког али не и верског поклапања. Изгубили смо их и то трајно и Македонце са којима није било лингвистичког али јесте верског поклапања и повезнице. Међу католицима смо изгубили највећи територијални појас, Републику Српску Крајину илити Војну крајину и једно од два демографска изласка на Медитеран, задарско заледје и Каринско море. У Босни смо сачували пола од онога што смо мислили да нам припада све, јер што би рекао Јован Дучић „ко је у Босни гинуо на турским коцима, и аустријским вешалима, он се има питати за судбином Босне и њеном управом“. На крају није баш у потпуности тако било како је Дука манифестовао у колективној тежњи али смо сачували значајно.
Да ли борба за Природну Србију или како је ја називам, демографски адекватну подразумева борбу за целу Црну Гору, или ћемо се пак помирити са чињеницом да је не можемо целу никада имати, јер клатно нико и никада не заустави, питање је сад.
Посматрајући тај простор сматрам да Црна Гора треба да буде независна, али не антисрпска, као део једног комонвелта са Природном Србијом која ће обухватати „Ужу Србију, Војводину, Републику Српску и Космет. Руку под руку, типа „јел идемо у НАТО!? Улазимо или не улазимо заједно“. „Јел улазимо у ЕУ“!? Може али заједно“. Полтички све заједно. Заједничке спортске лиге где је интерес, па и репрезентације где је интерес. Ако могу Британци, што не можемо и ми. Имамо преседан који можемо да рабимо. Све остало је демографски изгубљено у тешким процесима који су нас стрефили у двадесетом веку. Будуће елите треба да буду паметне и искористе линије које су нам исцртале велике силе као сопствену добит. Зар није боље имати два гласа у Уједињеним нацијама, Савету Европе, сутрадан у Европској Унији, ОЕБС-у и свим другим светским и континенталним телима. Можда је тај и такав компромис у друштву Црне Горе да се не може повући пресечна линија, потез који зауставља клатно у свој његовој несрећи. И да све остало била би несрећа и незгода које би прошле највероватније кроз призму насиља. Наравно да су ово романсијерска сањања које велики не одобравају. Али ко би рекао да ће Срби у Аустроугарској и Босни икада под силом створити ишта!? Па јесу. Војводина је са матицом на окуп, Република Српска на путу ка њој.
Али док се то или наговештај тога не догоди, бавићемо се актуелним пописом, и малим аналитичким темама, типа како је Тиват постао српски а Шавник монтенегрински, где су нестали Хрвати Црне Горе и хоће ли се Муслимани помирити са тим да су ипак Бошњаци или не, да ли су Руси славили ватрометом свој демографски статус у МНЕ, и хоће ли Црна Гора успети да постане прва следећа чланица Европске Уније и да ли је то у овом стадијуму унутрашњих МНЕ односа у интересу Србије овакве каква је тренутно или не. Живи били па видели.
Александар Грковић
Програмски директор Центра прогресивних иницијатива ЦеПИ