Стефаниа Вељковић – уметност као аутобиографија исписана линијом и симболима

Ликовна уметница Стефаниа Вељковић из Параћина, своју љубав према уметности открила је још у најранијем детињству. Иако не потиче из уметничке породице, цртање је врло рано постало део њеног живота, а упис у средњу уметничку школу одредио је правац њеног даљег образовања и професионалног развоја. Како сама каже, и да тада није кренула тим путем, сигурна је да би уметност свакако пронашла начин да постане њен животни позив.

Стефаниа Вељковић рођена је 26. септембра 1986. године у Параћину, где је завршила основну школу. Средњу школу за стилске занате, смер кројача, завршила је у Шапцу. Дипломирала је 2011. године на Факултету ликовних уметности у Београду, на сликарском одсеку, а тренутно је студент друге године докторских студија сликарства на истом факултету.

Породицу истиче као највећу подршку током целог животног и уметничког пута. Сматра да су управо подршка најближих, професори, школовање, али и животна искуства заједно обликовали не само њен уметнички израз, већ и лични идентитет. Посебно наглашава да су животне околности и лична искуства оно што ју је највише формирало као уметницу.

Њено стваралаштво карактерише препознатљив спој цртежа и тродимензионалних радова. У дводимензионалним делима користи технику цртежа оловком, док у тродимензионалним радовима ствара јединствене форме ткањем људском косом. Мотив косе, који је у почетку представљао естетску фасцинацију, временом је прерастао у снажан симбол линије, повезивања и животног пута. У њеним радовима коса постаје метафора људског постојања, траг који повезује материјални и духовни свет и говори о човеку који пролази кроз лавиринт стварности.

Инспирацију проналази у свакодневном животу, личним искуствима и различитим егзистенцијалним изазовима. Сам процес настанка дела захтева дуготрајан и пажљив рад – од прикупљања и сортирања људске косе, преко израде нити, до ткања и обликовања тродимензионалних форми које спаја са предметима попут кофера, кревета или сталака за инфузију. Тако настају хибридни објекти и инсталације које носе снажну симболику и личну причу. Како каже, њени радови представљају својеврсну аутобиографију исписану ликовним језиком.

За Стефаниу уметност је одувек била реакција на живот. Она је види као огледало друштва и времена, али и као облик интелигенције који превазилази границе науке, процедура и устаљених погледа на свет.

Посебно место у њеном стваралаштву заузима рад „Реликвијар“, први тродимензионални рад који сматра важном прекретницом у свом уметничком развоју. Са задовољством се сећа и изложбе фротажа у Галерији Дома омладине у Београду, док тренутно највећи значај придаје свом докторском уметничком пројекту.

Говорећи о Параћину, истиче да град поседује богату историју и природне лепоте, али да је њој посебно инспиративна његова индустријска прошлост. Ипак, сматра да положај уметника није лак, без обзира на средину у којој стварају, већ да успех у великој мери зависи од личне посвећености, упорности и односа према уметности.

Тренутно ради на теоријском делу свог докторског уметничког пројекта, док ће практични део, који чине ауторски радови, крајем септембра бити представљен на две локације у Београду. Након изложби очекује је одбрана докторског пројекта, што представља њен најважнији професионални циљ до краја године.